U najnovijoj Beloj knjizi Saveta stranih investitora (FIC) za 2025. godinu predstavljene su preporuke za unapređenje poslovnog ambijenta u Srbiji, među kojima je posebno istaknuto pitanje izmena Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Prema analizi FIC-a, poslednje izmene PDV propisa donele su određena pojednostavljenja i jasnije tumačenje pojedinih situacija u praksi. Jedna od značajnih novina je uvođenje digitalne, odnosno u potpunosti elektronske potvrde primaoca da nije koristio prethodni PDV sa inicijalnog računa.
Na ovom rešenju privreda insistira još od uvođenja sistema elektronskih faktura, a FIC ga je kontinuirano navodio kao prioritetnu preporuku. Očekuje se da će digitalizacija ovog postupka ubrzati procese i smanjiti administrativne barijere.
Pored toga, uvedena su preciznija pravila u oblastima koje su do sada bile posebno neizvesne. Na primer, omogućeno je da se ugovorom – u slučaju prenosa celokupne ili dela imovine – suspenduje pravilo prema kojem se taj promet smatra neizvršenim. Takođe je najavljeno ukidanje obrasca POPDV i prelazak na preliminarnu poresku prijavu koja će se automatski formirati u Sistem elektronskih faktura (SEF) od početka 2026. godine.
Stručna javnost procenjuje da bi ove izmene trebalo da smanje mogućnost različitih tumačenja i rasterete poreske obveznike.
Ipak, uprkos napretku, FIC upozorava da je ostao veliki broj izazova koji i dalje stvaraju nesigurnost u PDV sistemu.
Sektor građevinarstva navodi se kao jedan od najproblematičnijih. Trenutna pravila zasnivaju se na klasifikaciji delatnosti, iako ta klasifikacija nikada nije bila predviđena za poreske svrhe. Zbog toga u praksi često dolazi do različitih tumačenja između privrede i Poreske uprave.
Posledice su značajne: obveznici nisu sigurni ko snosi obavezu obračuna PDV-a – isporučilac ili primalac – iako nijedno rešenje ne utiče na prihod budžeta. Dešava se da Poreska uprava naloži obračun PDV-a isporučiocu, iako ga je ranije obračunao primalac. U drugim slučajevima primalcu se uskraćuje pravo na odbitak prethodnog PDV-a uz obrazloženje da je obračun trebalo da izvrši isporučilac.
Dodatnu neizvesnost stvara i tretman kombinovane opreme, poput solarnih panela, koji se aktiviraju tek nakon instalacije. Da li se radi o opremi ili o građevinskom radovima? Izostanak jasnog pravila povećava rizik od pogrešnih tumačenja i mogućih sankcija.
Iako zakon propisuje da povraćaj PDV-a mora biti izvršen u roku od 45 dana, odnosno 15 dana za pretežne izvoznike, u praksi obveznici gotovo redovno čekaju duže. Najčešći razlog je pokretanje poreske kontrole. Međutim, ni Zakon o PDV-u ni Zakon o poreskom postupku ne predviđaju da kontrola odlaže povraćaj.
Kontrola ne bi trebalo da predstavlja uslov za povraćaj, jer poreski organ može da je sprovede u bilo kom trenutku, pa i posle povraćaja – pri čemu zakon predviđa i obračun zatezne kamate za kašnjenje.
Kašnjenja stvaraju ozbiljne probleme u likvidnosti, jer privreda mora redovno da izmiruje obaveze prema dobavljačima, uključujući PDV, dok povraćaj često kasni.
Takvi zastoji prave lančani problem na tržištu, utičući na rokove plaćanja i poresku disciplinu dobavljača, navodi FIC.
Pre uvođenja e-faktura pravilnik je dopuštao jednostavno pravilo: ako su avans i isporuka realizovani u istom poreskom periodu, izdavao se samo konačni račun. To je značajno smanjivalo administraciju i troškove i pokazalo se kao praktično rešenje.
Sa dolaskom e-faktura pravila su postala stroža. Danas PDV obveznici – uključujući i strane subjekte sa poreskim punomoćnikom – moraju da izdaju i avansni i konačni račun, čak i kada se transakcija odvija u istom mesecu. Time je dodatno povećan administrativni teret, broj dokumenata i obaveza usklađivanja podataka.
Zbog toga privreda i stručnjaci predlažu povratak na ranije, jednostavnije rešenje.
Analiza Bele knjige još jednom ističe da je „reverse charge“ mehanizam za usluge stranih dobavljača i dalje izuzetno komplikovan. Ako nema avansa, PDV se mora obračunati u trenutku izvršenja usluge, iako obveznik često nema račun niti vrednost usluge. To primorava firme da procenjuju osnovicu, naknadno ispravljaju obračune i prolaze kroz dodatne administrativne procedure.
Sličan problem postoji i kod naknadne izmene poreske osnovice. Dokument o ispravci osnovice uvek mora da izda isporučilac, dok praksa samoobračunavanja („self-billing“) – koja je standard u mnogim zemljama – u Srbiji nije dozvoljena, što povećava troškove i odstupa od međunarodnih modela.
Još jedno usko grlo je procedura poreskog oslobođenja koja zahteva overu e-fakture u carini. Iako država promoviše digitalizaciju, oslobođenje je i dalje moguće tek uz overu odštampanog primerka fakture. Novi rok, prema pravilniku, zahteva overu najkasnije do 10. dana narednog meseca, što je u praksi teško izvodljivo.
Privreda traži i fleksibilnija pravila za ispravku nenaplaćenog PDV-a. Trenutno je povraćaj PDV-a moguć gotovo isključivo u stečajnom postupku ili sudskom poravnanju, dok zemlje regiona dopuštaju povraćaj u slučaju da potraživanje nije naplaćeno duže od godinu dana, uz dokaz da su preduzete razumne mere naplate. Takva praksa bi značajno smanjila gubitke kompanija.
Pitanje doniranja polovne IT opreme školama i državnim ustanovama takođe privlači pažnju. Mnoge firme redovno obnavljaju svoju opremu, a stariji uređaji su i dalje funkcionalni. Međutim, važeći PDV propisi ne predviđaju oslobođenje za ovu vrstu donacija, zbog čega firme često odustaju od doniranja i odlučuju se za prodaju ili reciklažu opreme. Privreda predlaže da se zakon prilagodi ovoj potrebi, jer bi koristi za obrazovne ustanove bile značajne.
FIC posebno ukazuje na kašnjenja u refakciji PDV-a stranim licima. Iako je Poreska uprava dužna da odluči u roku od 30 dana, u praksi se na rešenja čeka i više od godinu dana. Često se od stranih subjekata zahteva dokumentacija koja prevazilazi zakonske obaveze, što stvara pravnu nesigurnost i može odvratiti strane investitore od saradnje i ulaganja u Srbiji.